Koju muziku voli vaš pas?

Na ovo pitanje bi devet od 10 vlasnika pasa reagovalo zbunjenim pogledom, međutim … Kako kažu istraživanja, to pitanje bi uskoro moglo da postane sasvim uobičajeno. Nije novina da se muzika koristi u terapiji pasa u utočištima za napuštene životinje širom sveta, posebno u Americi. Međutim, naučnici su sada otišli korak dalje i istraživanjima potvrdili ne samo da psi zaista uživaju u muzici, već i kakvu muziku vole da slušaju.

Istraživanje koje je sprovela Deborah Wells, stručnjak za ponašanje životinja, potvrđuje da naši ljubimci umeju da cene dobar zvuk. Njena studija je pokazala da kuce uživaju u određenoj vrsti klasične muzike koja na njih deluje opuštajuće i umirujuće, dok ni najmanje nisu zainteresovani za pop muziku ili radio emisije. Na osnovu toga možemo zaključiti da naši mezimci, poput nas, imaju svoj muzički ukus. Slično istraživanje pokazalo je da je klasična muzika u kombinaciji s ambijentalnim zvucima poput ljudskog razgovora, lajanja pasa i cvrkutanja ptica najbolji način da opustite svog ljubimca.

Terapija muzikom u azilima pokazala se kao posebno korisna u vreme proslave Nove godine i drugih praznika kad ljudi vole da preteraju s bukom i petardama. Sada se upotreba muzike širi i na veterinarske klinike. Muzičarka Aliana Bun sprovela je naučni eksperiment koji je pokazao da se psima na klinici snižava puls kad slušaju harfu. To ukazuje da muzika ne samo da opušta ljubimce, već im može pomoći da se brže oporave od zdravstvenih problema.

I kad smo kod muzičkog ukusa, mada nije iznenađenje, treba napomenuti da psi nikako nisu ljubitelji nekih udaračkih instrumenata i bubnjeva koji ih podsećaju na zvuk pucnja. Čini se, takođe, da ne vole kad se u pesme doda reč “ne”. Zato sledeći put nemojte da se iznenadite kad vas neko pita šta sluša vaš ljubimac. Ili kad vidite specijalizovanu muzičku prodavnicu za pse ili muzički plejer namenjen ljubimcima.

Umetnica Laurie Anderson već godinama organizuje koncerte sa muzikom namenjenom psima. Prvi je održan početkom 2016. godine na njujorškom Tajms skveru u čast pasa tragača koji su spasavali žrtve 11. septembra. Muzika je izvođena na električnim instrumentima i na niskim frekvencijama prilagođenim samo psećem sluhu. Nije bilo potrebno mnogo da psi počnu da laju i zavijaju reagujući na neočkivane zvuke. Ljudi koji su to želeli, mogli su da im se pridruže tako što su u “silent disco” stilu slušali “pseću” muziku preko slušalica.

Nastup je kasnije ponovila i na festivalu u Brajtonu, najvećem događaju te vrste u Engleskoj. Andersenova je ranije snimila film “Srce psa” koji u snolikoj atmosferi slavi “pse, vreme, porodicu, ljubav, sećanje i smrt”. Inspiraciju je našla u svom usvojenom terijeru, kojeg je čuvala zajedno sa pokojnim mužem, muzičarom Lu Ridom.

Već osam godina program emituje i prva televizija namenjena psima. Program je napravljen s namerom da zabavi pse i kreiran je uz pomoć stručnjaka za ponašanje ljubimaca. Boje su prilagođene spektru koji psi vide, a “emisije” traju između tri i šest minuta. Obično izlažu psa svakodnevnim scenama i situacijama poput vožnje automobilom, zvona na vratima i slično. Televizija je pokrenuta u Kaliforniji i prvih godinu dana je bila besplatna. Usledio je veliki uspeh i DOG TV je počela da naplaćuje pretplatu. Njihov program se danas emituje u čitavoj Americi, Nemačkoj, Francuskoj, Kini, Južnoj Koreji, Velikoj Britaniji, Holandiji, Portugaliji, Luksemburgu i Izraelu.

Možda psi i nemaju tako sofisticiran sluh kao njihovi vlasnici, ali izgleda da svejedno mogu doprineti muzičkom stvaralaštvu. Priča se da je Vagner komponovao “Prsten Nibelunga” oslanjajući se na reakcije Pepsa, svog španijela, za koga je obezbedio posebno postolje u prostoriji u kojoj je komponovao. Dok je svirao klavir ili pevao delove svoje kompozicije, pratio je reakcije psa i prema njima modifikovao muzičke fraze. Primetio je da pas različito reaguje u zavisnosti od toga u kom je ključu svirana fraza, pa je tako Vagner prema tome asocirao određene muzičke ključeve sa određenim emocijama ili raspoloženjima. Pretpostavljajući da je ova lepa priča tačna, pitanje je da li je Vagner pratio Pepsove reakcije ili je Peps zapravo pratio suptilne promene koje je sam Vagner ispoljavao, pa je pas na njih reagovao.